NaKrilimaVetra

Ne, nije znao
Ili se samo pretvarao da ne zna
Da moj svet bez njega
Je nepotpun mozaik
Sa kockicama koje se ne poklapaju.

Ne, nije znao
Ili nije želeo da zna
Da tužna sam kad nije tu
Da za njega je svaki moj stih,
I svaki moj uzdah, i strah.

Ne, nije znao
A mogao je da nasluti to
Da njegov osmjeh dovoljan je bio
Da otera i najtužnije misli


Ne, nije znao
Ali mogao je da oseti to
Da htela sam da dam
Sve što može običan smrtnik
I da se pokorim srcu svom.

Ne, nije znao
A znali su svi
Da njegove rieči mi nanose bol
Da htela sam sa njim što ni sa kim nisam
Da sam samo u njegovom srcu htela dom.

Besumni sum koraka
bolni odjek bez odjeka,
cujem, a ne cujem polako nacujem,
da je bol prerastao sve, bas sve
granice zdravog razuma,
lagano silazim sa uma...
I svaki tvoj korak sada ponovo pratim,
pokusavam da shvatim da ne mogu da te vratim,
stare staze, nove nade,pune prasine i stakla,
i to sve da bi me tvoja ruka ponovo dotakla!!!
Da li je to ljubav ili samo bol?
Samo tracak nade da ce biti kao nekada...
Mada sve je prestalo i u mahu nestalo,
srce sto te voli jedino je ostalo...

Svaki novi poraz košta me imena
Ja ne znam da se branim
Samo prošle želje u teškim rečima
Dok idu novi dani
Sanjam za neverne
što ljubav mi odnose

Suze na putu sreće kupujem
Kakav je ovo život
Lažem da dobro je...
čekam da slome se
Budim snove al ne ide...

Gledam u tvoje oči da opet osetim
I ćutim tvoje reči
Sve da zaboravim
opet te prevarim
Budim snove al ne ide
čekam nove al kasno je

Da si tu kad treba sve bih probala
Ovako samo senke odmiču
Budim snove al ne ide
čekam nove al kasno je
Svaki novi poraz košta me imena
Ja ne znam da se branim...

Tugu ne mozes opisati.
Ona je poplava koja nosi sve pred sobom
podriva kuce,
rije nasipe,
valja bregove.
Covek je premlaceno pseto nikom potrebno.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozes izraziti.
Ona je pozar koji tinja godinama
i bukne,
ocas planu sume,
nestanu gradovi.
Covek je vaseljenski les koji niko
ne moze poznati.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozes suditi.
Ona je uvek kamen o vratu davljenika
zanavek vezan.
Smiraj je samo na dnu
koje se izmeriti ne da.
Covek-plamen
vraca se u kamen.
Mrzim tugu.

obična, sasvim nova i tiha,
drhtala je na rubu izgužvanog sna,
skrivena pod skute meke
dok misao ne zadisa...
zaželeh da zaboravim je do dna,
slučajnu i nevažnu ostavim da sluti,
ali ne!
obična i nimalo ljubavna
navela je osmeh da se ne ljuti,
dušu vinula je do visina.

jeste ona obična i prava,
nije prva, al iskrena oduvek,
šira i dublja no nebesa plava
doseže iznad vremena sad i zanavek.
oproštaj ne ište od lude reči
što kanila je da je izbriše,
da je ostavi da tužna pati...
vesela je obična sad kad ruka je piše
i kad je srce kroz običnu rimu prati...

Ne razmišljam... ćutim i osećam
Ne nagomilavam reči zbog smisla
Stojim na ivici i čekam
Ne silim razum da nadvlada
Ne pokušavam da napišem pesmu
Oslobađam srce prekora i želim
Žmurim da ne gledam u prazno
Pokrivam se da mi ruke ne polete
Tada zaluta stih i ništa više

Kada je noć ne vide se oblici
Oči su zaklonjene snovima
Ne dozivam ime dok spavam
Samo ponekad odlutam
Često se okrenem na stranu svetlosti
Tada zaboravim da se divim trenutku
I probude se moja čula

Sanjivo dočekujem dan
Meki uzdah na jastuku
Novo jutro se osmehuje
Melodija je u ušima
Snove sam ostavila na prozoru
Oblačim stvarnost i koračam
Tragovi su iza mene
Danas putujem svojom glavom

Secam se dobro,bila  sam tako sama
ukoliko sam cula pad kapi kise sa lisca.
Digla sam se i krenula sam da te stvorim.
Prvo sam ti naslikala oci,usne,obraze,
posle sam krenula na ruke,noge i ostatak tela.
Bila sam skoro gotova kad sam se setila
da ja, u stvari,nisam u stanju da ti udahnem zivot.
Tako da sam uzela,jednu zvezdu i stavila sam je umesto
srca,uzela sam mesec da ti osvetli kozu i pogled,
uzela sam posle sunce da ti osvetli misli.
Sad si bio skoro covek,licio si tako puno samnom...
ali ipak bilo me je strah
da ces biti neidealan,kao sto sam ja.

Nije tacno,zar ste slepi,pogledajte bolje
to je maska sto mi sluzi da sakrijem suze
to je varka za sve zveri i grabljive ptice
pod ugnjilim korovom je cvetna livada i polje
ja sam ispod...s' trnjem su mi dzemperi i bluze
pod tom ruznom ,grubom maskom....pravo mi je lice

Oslusnite ,disem,kucam i jos nisam mrtva
to sto cuti,lezi ,spava..... to je samo telo
sto ne zeli ni udeo u tom krvavom piru
u kome je svom zivotu bilo glavna zrtva
na bogatoj trpezi ...posluzeno k'o jelo
pa sad samo zeli da ga bas svi ostave na miru

Nije tacno,zar ste ludi,evo me pred vama
zar cete me sahraniti , odreci se tek tako
ne spustajte mi taj poklopac,sacekajte jos malo
bez pruzene I jedne ruke , uspecu i sama
da izadjem iz svog groba , al' nece biti lako
kada znam da je do mene....samo meni stalo

Evo sad cu,samo minut, gde mi je ta glava
pomozite da je nadjem, slomljene mi ruke
usite mi grudi , stomak , odvezite mi noge
kad se skupim za tren oka bicu ona prava
sto lopatom u svoj stomak, k'o u ponor baca muke
zivi mrtvac sto uporno.......na celo stavlja obloge

Smejem se,a trpim ,dusa mi se sakrila u petu
krv mi hladna ,zaledjena na dnu svake zile
unezveren pogled viri iz tih duplja praznih
gledam i jos ne verujem da sama sam na svetu
cuvam brizno, mrtvo srce na jastuku od svile
ko medalju za heroja ...koga greskom kaznih.

Pravim se da jaca sam od sopstvene smrti
k'o bajagi tako snazna da taj teret nosim
i da sve to nije nista spram onog sta mogu
dok mi zivot oko glave igru strave vrti
cupam dane kao korov , kao seno kosim
da prostrem se k'o meki tepih...svom Bogu ispod nogu.

I pitam se....dokle tako.....zelim da prohodam
da razmrdam noge ,ruke ....kicmu da ispruzim
k'o talas da dignem se iz tog mrtvog mora
n e c u vise da pod miskom Smrt k'o slepca vodam
niti vise kao Avet sa prosloscu da se druzim
......otpascu sa sebe same........k'o s' jabuke suva kora......