obična, sasvim nova i tiha,
drhtala je na rubu izgužvanog sna,
skrivena pod skute meke
dok misao ne zadisa...
zaželeh da zaboravim je do dna,
slučajnu i nevažnu ostavim da sluti,
ali ne!
obična i nimalo ljubavna
navela je osmeh da se ne ljuti,
dušu vinula je do visina.

jeste ona obična i prava,
nije prva, al iskrena oduvek,
šira i dublja no nebesa plava
doseže iznad vremena sad i zanavek.
oproštaj ne ište od lude reči
što kanila je da je izbriše,
da je ostavi da tužna pati...
vesela je obična sad kad ruka je piše
i kad je srce kroz običnu rimu prati...