Dva su srca želela isto, moji snovi bili su njegovi
Njegov bol i mene je boleo
Ali tek sad znam da nije iskreno voleo.

Poklonili smo jednom drugom svaki tren postojanja
Bojio je moje dane
I ja njegove, svim bojama.

Ali strahovi nadjačaše ljubav
Da smiri moje nemire nije hteo ili znao nije

Oluje su u meni besnele, ostavljale pustoš,
Kidale me i lomile...

Na tom putu posustadoh, potonule su moje nade
Dozivah ga, al uzalud, on zbog mene ne zastade

Već produži sam i ostavi me
Kolena krvavih i poderanih dlanova

I padoše suze u prašinu
Zastrašujući eho mog glasa
Zaustavljao je slučajne prolaznike

Ali klonulo je moje telo
Srce moje je skamenjeno

I pretvara se u spomenik
Svim ljubavima palim...