Isprekidanim dahom,
na staklu,
tvoje ime ispisujem...
Od topline nastajes,
u studeni nestajes
i vise te nema...
Verovatno si se vec umorio
od beskrajnih putovanja
kroz misli moje
Pa si se skrila tamo
gde se sklopljenih ociju dise...
Prstima po staklu saram,
ostavljm otiske svoje,
sa namerom,
nek se zna,
nek svi znaju,
da mi nocas nedosajes,
nek svi znaju
i nek niko ne zna...
da mi nedostajes
vise od poslednje molitve
nesrecnog coveka,
vise od decijeg pogleda
na prvo zimsko jutro
vise nego sto bi tvoja slutnja
otkriti mogla
a moja ceznja i pomisliti smela...
Rukom staklo brisem,
odlazim da oci sklopim,
da te sretnem,
da te grlim...