NaKrilimaVetra

Svaki novi poraz košta me imena
Ja ne znam da se branim
Samo prošle želje u teškim rečima
Dok idu novi dani
Sanjam za neverne
što ljubav mi odnose

Suze na putu sreće kupujem
Kakav je ovo život
Lažem da dobro je...
čekam da slome se
Budim snove al ne ide...

Gledam u tvoje oči da opet osetim
I ćutim tvoje reči
Sve da zaboravim
opet te prevarim
Budim snove al ne ide
čekam nove al kasno je

Da si tu kad treba sve bih probala
Ovako samo senke odmiču
Budim snove al ne ide
čekam nove al kasno je
Svaki novi poraz košta me imena
Ja ne znam da se branim...

Tugu ne mozes opisati.
Ona je poplava koja nosi sve pred sobom
podriva kuce,
rije nasipe,
valja bregove.
Covek je premlaceno pseto nikom potrebno.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozes izraziti.
Ona je pozar koji tinja godinama
i bukne,
ocas planu sume,
nestanu gradovi.
Covek je vaseljenski les koji niko
ne moze poznati.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozes suditi.
Ona je uvek kamen o vratu davljenika
zanavek vezan.
Smiraj je samo na dnu
koje se izmeriti ne da.
Covek-plamen
vraca se u kamen.
Mrzim tugu.

obična, sasvim nova i tiha,
drhtala je na rubu izgužvanog sna,
skrivena pod skute meke
dok misao ne zadisa...
zaželeh da zaboravim je do dna,
slučajnu i nevažnu ostavim da sluti,
ali ne!
obična i nimalo ljubavna
navela je osmeh da se ne ljuti,
dušu vinula je do visina.

jeste ona obična i prava,
nije prva, al iskrena oduvek,
šira i dublja no nebesa plava
doseže iznad vremena sad i zanavek.
oproštaj ne ište od lude reči
što kanila je da je izbriše,
da je ostavi da tužna pati...
vesela je obična sad kad ruka je piše
i kad je srce kroz običnu rimu prati...

Ne razmišljam... ćutim i osećam
Ne nagomilavam reči zbog smisla
Stojim na ivici i čekam
Ne silim razum da nadvlada
Ne pokušavam da napišem pesmu
Oslobađam srce prekora i želim
Žmurim da ne gledam u prazno
Pokrivam se da mi ruke ne polete
Tada zaluta stih i ništa više

Kada je noć ne vide se oblici
Oči su zaklonjene snovima
Ne dozivam ime dok spavam
Samo ponekad odlutam
Često se okrenem na stranu svetlosti
Tada zaboravim da se divim trenutku
I probude se moja čula

Sanjivo dočekujem dan
Meki uzdah na jastuku
Novo jutro se osmehuje
Melodija je u ušima
Snove sam ostavila na prozoru
Oblačim stvarnost i koračam
Tragovi su iza mene
Danas putujem svojom glavom

Secam se dobro,bila  sam tako sama
ukoliko sam cula pad kapi kise sa lisca.
Digla sam se i krenula sam da te stvorim.
Prvo sam ti naslikala oci,usne,obraze,
posle sam krenula na ruke,noge i ostatak tela.
Bila sam skoro gotova kad sam se setila
da ja, u stvari,nisam u stanju da ti udahnem zivot.
Tako da sam uzela,jednu zvezdu i stavila sam je umesto
srca,uzela sam mesec da ti osvetli kozu i pogled,
uzela sam posle sunce da ti osvetli misli.
Sad si bio skoro covek,licio si tako puno samnom...
ali ipak bilo me je strah
da ces biti neidealan,kao sto sam ja.

Nije tacno,zar ste slepi,pogledajte bolje
to je maska sto mi sluzi da sakrijem suze
to je varka za sve zveri i grabljive ptice
pod ugnjilim korovom je cvetna livada i polje
ja sam ispod...s' trnjem su mi dzemperi i bluze
pod tom ruznom ,grubom maskom....pravo mi je lice

Oslusnite ,disem,kucam i jos nisam mrtva
to sto cuti,lezi ,spava..... to je samo telo
sto ne zeli ni udeo u tom krvavom piru
u kome je svom zivotu bilo glavna zrtva
na bogatoj trpezi ...posluzeno k'o jelo
pa sad samo zeli da ga bas svi ostave na miru

Nije tacno,zar ste ludi,evo me pred vama
zar cete me sahraniti , odreci se tek tako
ne spustajte mi taj poklopac,sacekajte jos malo
bez pruzene I jedne ruke , uspecu i sama
da izadjem iz svog groba , al' nece biti lako
kada znam da je do mene....samo meni stalo

Evo sad cu,samo minut, gde mi je ta glava
pomozite da je nadjem, slomljene mi ruke
usite mi grudi , stomak , odvezite mi noge
kad se skupim za tren oka bicu ona prava
sto lopatom u svoj stomak, k'o u ponor baca muke
zivi mrtvac sto uporno.......na celo stavlja obloge

Smejem se,a trpim ,dusa mi se sakrila u petu
krv mi hladna ,zaledjena na dnu svake zile
unezveren pogled viri iz tih duplja praznih
gledam i jos ne verujem da sama sam na svetu
cuvam brizno, mrtvo srce na jastuku od svile
ko medalju za heroja ...koga greskom kaznih.

Pravim se da jaca sam od sopstvene smrti
k'o bajagi tako snazna da taj teret nosim
i da sve to nije nista spram onog sta mogu
dok mi zivot oko glave igru strave vrti
cupam dane kao korov , kao seno kosim
da prostrem se k'o meki tepih...svom Bogu ispod nogu.

I pitam se....dokle tako.....zelim da prohodam
da razmrdam noge ,ruke ....kicmu da ispruzim
k'o talas da dignem se iz tog mrtvog mora
n e c u vise da pod miskom Smrt k'o slepca vodam
niti vise kao Avet sa prosloscu da se druzim
......otpascu sa sebe same........k'o s' jabuke suva kora......

Ti na dlanu drzis svet,
Koji si meni na tren podario,
Taj tren je meni znacio sve-
Najlepsi san se ostvario.

Jos uvek umes da me osvojis,
saptanje tvoje bi me probudilo,
pitam se nekada da li postojis,
ili samo si moje ludilo?

Jer, ti si nekada sve zanemario
Da sa mnom odes bilo kud,
i za mene si mario-
i ti si sa mnom bio lud.

I neka si iluzija!

Halucinacijo!

Inspiracijo!

Ja cu ti pesme, i pesme posvetiti,
Zato sto si mi krila podario,
i jer te zelim opet osetiti,
I zato sto ti si mario,
A to mi mnogo znaci…

Boze, divno je biti lud
Na moj nacin…

I, progoni me divna misao:
Moje ludilo moj je smisao.

Volim kada čujem kako dišeš
I tvoje pokrete kada ruše idilu stvarnosti.
Volim sjaj u tvojim očima
I Sunce kada se ogleda u njima.
Volim dok mi pričaš
Svojim malo drugačijim glasom
I tvoje misli kada seku moje postojanje.
Volim svoju glavu na tvom ramenu
I tvoje ruke kad se prepletu mojim
Tako je čudno kada ćutiš,a sve razumeš.
Volim kada putuješ kroz vreme
Jer uvek tako neobično osetim da dolaziš.
I onda volim tvoje ime na ekranu
I tvoje igre rečima.
Volim tvoje sitnice,
Ali ne čuvam tvoju sliku u novčaniku,
Više volim da budeš mi u srcu.
Volim tvoj miris pred san.
To je znak da si bio tu i da si bio blizu.
I onda volim što postojiš
I razmišljam o tebi
i volim da ti pišem.....kao sada.

Neko mi je ukrao misli,uzeo oci...i reci su mi uzeli.

Rasprsena sam i svuda nalazim svoje tragove.

Nikada me nije bilo vise u vetru,u prasini kao sada.

U kisi i blatu.

Nekada sam bila uoblicena veselim mislima,presvucena recima.

Zatvorili su mi usta,jer su moje reci bile isuvise glasne za mali prostor u kom sam se nalazila.

Onda su poceli da mi kradu misli,da me lome i pretvaraju u prasinu.

Bilo ih je sve manje i manje.

Najpre su mi uzeli one velike misli,o slobodi, onda su mi uzeli prostor,ucili kako je malo-veliko i ubrzo sam morala da prihvatim taj mali deo koji mi nude i vise nisam videla siroko. Onda su mi uzeli oci,jer sam kroz zavese gledala krisom u sunce i divila se svoj njegovoj lepoti.

Tada sam bila potpuno svesna sunca i ono je izgledalo,po prvi put, nemoguce veliko.

Osecala sam da imam sebe na pretek.

Vise nisam mogla da pronadjem zelju koja bi mi oduzela svusnagu.

Na kraju sam se rasprsila i postala tacka u prostoru.

Slobodna i rasprsena u svetu u kom vaze neke druge velicine.

Lutam i trazim smisao tamo gde je kraj svake sustine.

....premalo je reči koje želim čuti, a previše je onih koje znam.....

Pričaj mi

Pričaj mi... o nebu kad razlije se prva jutarnja misao na postelji umornoj... o oblacima što izviru na prozoru dečijih snova.
Pričaj mi... o planinama, o onim večitim proplancima zavejanim tišinom, o onim brdima što zaslepljuju svet lepotom mira.
Pričaj mi... o gordim dolinama što povlače svest u sunovrat nedosanjanih snova, o nabujaloj reci što stanuje u drhtavim grudima nečije strasti.
Pričaj mi... o pticama što skrivaju iskipele zrake daleke zvezde, o kricima u daljini što prelamaju se kroz tuđi eho.
Pričaj mi... o još neutabanim putevima što čekaju da nova čežnja zakorači, da ritmom olujnih vetrova izobliči davno poznate staze.
Pričaj mi... o kišnim kapima kada kvase trenutke slobode, o poplavama pesničke misli u tek spoznatoj noti.
Pričaj mi... o paru cipela koje nikad nisu kisle zajedno, o željama koje na pola otkrivene leže u spoznaji.
Pričaj mi... opet o nebu, sve dok ne potamni, o krhkim rečima koje putuju kroz to vreme.
Pričaj mi... posle o užarenim miljama što ostaju za srećom, o prašnjavim snovima što ređaju se u prostranstvu beskraja.
Pričaj mi...
Pričaj mi... sada dok još se nije zamaglio lik u ogledalu, dok još muzika ispunjava bezumlje naše stvarnosti, kad tek se rađaju naša srca...
Pričaj mi...

Šta ako svi putevi vrte se u krug
Ako svi ovi dani donose isti bol
I jutra kišna i sumorna
Šta ako uzalud tražim
Od lutanja već umorna

Šta ako se negde već sve zna
A osim slutnje ja nemam drugi trag
I o svemu tome ne znam ništa
Dok nevidljivi lanci me sputavaju
Možda sam brod bez pristaništa

Šta ako pratim znakove krive
I ovaj put me nikud ne odvede
Šta ako nikad ne prođu magle sive
I lažnih obećanja sjaj me zavede

Šta ako vetar mi odnese nade
I potonem u beznađu
Šta ako se naša srca dva
Nikad više ne pronađu

Ja samo želim ruku prijatelja
I topao, iskren zagrljaj
Al’ šta ako ne postoji mesto
Mesto gde srcem pripadam...

Gledam kroz maglu jedne proslosti
koju poznajem na pamet,
i vidim svoje zatvorene oci.
Ali ovo telo nije moje,
ovo sto osecam nisu moje ruke;
to je samo ono sto je moglo biti,
nekada...Davno!

Ovo je jedno od onih jutara kada ti fali…..
sve ti fali!
Jutro kada se probudis prazan i tuzan…
Sta mi nudi ovaj dan?
Cuti, nista ne kaze,
a ja ga nedokucujem.
Kada bi me pustili da danas cutim,
da odzmurim…

U mome snu
pronalazim samu sebe,
cak sam slobodna da letim
sa krilima andjela
i imam hrabrost jednog lava.
Tamo sam ja,
i gledam se ocima duse.
Moj san je smrt tela,
legnem u njega
onoliko puta koliko
osecam potrebu za mirom,
i tako je dobro
jer san nema potrebu za telom!

Umorna sam. Od svega. I od svih.
I od sebe,
I od tebe.
Trenutno mi je očajnički potreban, samo san. Onaj pravi. Jedini.
Da me uzme, dok žmurim, zgrčenih nogu i ruku. Da se kao najveći soliter sruši na ove moje umorne kapke i trepavice. Da mi otvori svoju provaliju sa bezbroj čudesnih kanjona. U koju ću propasti. I u njima se izgubiti.
Da me kao nepregledno polje maka, mirisom opijuma odnese bilo gde.
Što dalje.
Samo da zaboravim.
Sve.
I ko sam. I šta sam. I gde sam. I odakle sam. I kako, i zašto sam.
Sama.
Usred pustog polja. Opljačkanog. Oglodanog. Opuštenog. Izmrcvarenog. Najezdama skakavaca, crva, mrava, raznih buba i termita. I vrana. Koje su me oglodale. I pojele.
I iskljucale oči.
I popile dušu. Na slamku.
Na hiljade slamki koje sam im sama dala. Jer, ja sam satkana od slame. One najfinije, mekane, mirisne. Znatno žute boje.
Sa čvrstim tkanjem žilica, koje se teško lome. I teško kidaju.
Kroz koje se može piti. Ali teško.
Ipak, pili su me. I popili. U gutljajima, slomili i iskidali. U naletima. Bezbroj puta.
I opet će. Sve dok me ima. A ima me.
Jer ja nisam obično strašilo. Bilo kakvo. Tek nekakvo.
Moj krst, moj kostur, nije sklepan od drvenog pruća ili grana.
Njemu ni kljunovi, ni zubi, ni kandže – ne mogu baš ništa.
O njega će se pomučiti. I slomiti. I kljunove, i zube. I kandže.
Jer, njega sam napravila od gvožđa. I polila betonom.
Gle, kakvog li iznenađenja za sve te insekte, za sve te ptičurine i za sve te zveri. Misleći da su me razgolitili i da je posao već, tako reći završen – ustvari, otkrili su statuu. Ispod krpa i slame. Od armiranog betona. Sa mermernom košuljlicom. Ukrašenom dragim kamenjem. Sa postoljem od granita.
Kao da sam znala. A nisam.
Nisam ni slutila.
Negde sam pogrešila.
Svi su me izdali. I jeli. I prodavali mene, moje polje i moja blaga.
U bescenje.
E, moja ti.
Ej... probudi se .....spavaš.
Znam. Ne spavam. Budna sam.
I baš nikada, baš nikome, neću moći da objasnim ni neke, mnogo prostije stvari, a kamo li to.
Da ne spavam. Kad spavam.
Da spavam kad sam budna. Bez snova. Na javi.
Da je celi moj život, jedno veliko, ružno, spavalačko iskustvo.
Na samoj ivici sna. Na litici, sa koje nikako da se okliznem. I padnem.
Ja ne živim u svojim koracima. Nema me ni u koracima mog života.
Ja se nalazim u raskoraku. Mom i njegovom.
Uvek na suprotnim stranama. Levo i desno. Ispred i iza. Gore i dole.
A ja, baš zato, neprestano hodam. I ne umem i ne mogu da stanem.
Jer ne smem.
Ako stanem – nestaću.
I onda ga više nikada videti neću. Pa makar i ovako – u prolazu.
Sve je to meni jasno. I sve znam. Naučila sam.
Da ga osetim. I gledam – zatvorenih očiju. Kao slepac. Drugim čulima.
Moja čula, sva, a naročito vid, najizoštrenija su – baš dok žmurim.
Zato žmurim.
Jer tek tako, videla sam sve.
Oči te lako prevare. Najlakše.
Čula – ne.
Sve izdaje, sve prevare, sve laži, sva ubistva i svi zločini, desili su se – dok spavam. Bolje reći – dok žmurim. A mislili su da spavam.
I prevarili se.
I nikada, nikako, nikome od njih neću moći da objasnim, jer neću ni hteti, da sam ih videla. Šta su mi uradili. Baš sve.
I šta su mislili. I šta – rekli.
I da sam ih puštala. Nastavljajući da žmurim. Mirna i nasmejana.
Prepuštajući im se – kao sudbini.
Tim prljavim kerovima, lutalicama i beskućnicima, što se poklaše oko mojih kostiju.
Koje će im svima zapeti u grlima. I u njima se zaglaviti. I zadaviti ih. Sve do jednog.
I što ih duže gledam, što ih više čitam i što ih bolje čujem – sve više mi se gade. Čak ih i ne mrzim, crve se ne mogu mrzeti.
Samo ih se gadim. I strašno mi se povraća.
A nemam šta. Ni odakle. Jer sve su mi pojeli. I stomak i utrobu i zalogaj iz usta. Nesažvakan. I neprogutan.
I sjaj iz oka. I zenicu. I nadu. I oko.
I eto zašto žmurim.
Oni su me naterali.
I neka su.
Ja sam izdržala.
Lepo ću se doterati, nabaviti novu slamu, nove krpice i novi – šareni šeširić. Novo lice. I nove oči. Otvorene. Širom.
I staću u novo polje. I stajaću gordo. Opet.
Samo, pre toga moram sve da ih pozovem. Da ih skupim i natenane sve lepo objasnim. Da shvate.
Pre nego što im uzmem sve. Moje. Nazad.
Da se onda, kada pred njihovim očima, to staro, jadno, dobro, izmučeno i raskomadano strašilo ponovo sastavim, lepo, u miru, rastanemo.
Dostojanstveno, kako i priliči.
Ne kao ljudi.
Kao čovek, sa svojim strašilom i svojim psima.
Onako kako dolikuje, baš toj ekipi.
Tako što ću sahraniti i njega – i njih.
U istu jamu.
I bila sam i ostala i uvek ću biti, velikog srca.
Jer, tako ću im zauvek pokloniti sve što su od mene hteli. Ne komade, baš sve.
Baš zauvek.
I znam da ću plakati. Ali, biće to zadnji put.
Tada ću se probuditi.
I tek tada moći normalno da zaspim.
Onim pravim snom.
Jedinim.

Vecito pitanje..., vecita potraga..., smisao postojanja...

I onda shvatim, mogu biti sta hocu, uvek ista a drugacija

Ponekad bol, ponekad osmeh, ponekad ravnodusnost,

Ponekad izgubljena, ponekad nadjena, ponekad razocarana

Ponekad zamisljena, ponekad besna, ponekad dobra, ponekad zla..

.

Ma ko sam Ja?

Mogu biti Sve, ma mogu biti i Nista

Mogu voleti, a mogu i mrzeti

Mogu krasti, mogu poklanjati

Mogu biti dragulj, a i samo blato....

Zaista, sve to mogu biti, ne verujete?

Nekada sam sve to u isto vreme cak...

I princeza i cudoviste,

I sebicna i pozrtvovana - o, koliko puta...

Nekom lepa, nekom ruzna,

Nekad srecna, nekad tuzna

Nekad tako razumna, a nekad tako osecajna

Jaka i slaba, neustrasiva i bojazljiva

Radoznala i nezainteresovana

Oprezna i naivna, tako pametna a tako ponekad glupa

Samo prividno krhka, samo prividno stamena

Prilagodljiva a nepokoriva

Grizem se kao jabuku,

Jabuka nekad gorka, nekad slatka

Danju pospana, nocu budna..

Puna nemira, a nekad tako cudno mirna...

.

i mogla bih tako, beskonacno dugo

iskreno..., drago mi je sto sam takva,

bas takva, svakakva i nikakva,

a jedino sto sa sigurnoscu mogu reci

KAD VOLIM - NE MOGU DA PREBOLIM!

KAD OBECAM-JA ISPUNIM!

UVEK PRIRODNA I OTVORENA...

A KAD SE ISPLACEM - JA SE NASMEJEM :)))

i sve vise mirisem na Sebe - Onu od nekada

setiti se Ko si i definisati si u trenutku sadasnjosti

ne bojim se onoga sto spoznajem u sebi...

lepota je prihvatiti se u svom nesavrsenstvu.

A Ko Si Ti ?

Odlazila sam...kuda?

Ne znam...

Zasto?

Ne znam...

Kome?

Ne znam...

Znam samo da sam odlazila...

put je ostajao iza mene...

slike predjasnjih dana poigravale su ispred mene i vlazile moje oci...

I samo onaj bedni osecaj kao da na hiljade aveti lete oko vas i tiho paraju vas razume recima: "NIKAD VISE".

Mogu da se kladim da kada bi ste je poznavali, onako, duboko, dugo posmatrali, govorili sa njom, samo o njoj razmisljali nikada ne bi ste ni naslutili odakle njene reke dolaze.

Ni vi a ni ja, ni blizu ne bi mogli da pretpostavimo ni gde su izvori, a jos manje bi mogli naslutiti gde ponire ili se uliva njena reka.

No, prvi pogled bi vam bio neprijatan,mozda? Cudan?-mozda! Stranac? Verovatno, a u istom trenu bi pomislili da je ona curica iz vode duboko sakrivena u vama. Njena hrabrost, ili bolje receno njene hrabrosti duboko su skrivene, al pre bi rekli da je hrabra nego sto bi shvatili da su njeni strahovi dublji, cvrsci I jace sakriveni.

Za nju, nikada ne bi pomislili ni da mrzi ili da voli.. recicu vam da je vise ljubavi u njoj, a da mrznja ne postoji.
A mogli bi se opkladiti da samo zlo isijava. Ne, nije moguce ni za pola sto uradi ili kaze. Ona to radi vise iz odbrane nego sto vam zeli zlo,jer, svaka duboka mrznja( kakvu ovaj slucaj ne poznaje ) u sebi krije veliku tugu, zato se tuga uvek I manifestuje kao maska za sve u vidu “mrznje”. Mrznja koja je pregrub pojam za ovo lomljivo srce. A to je vise odbrana nego sto je pretnja. Sati su joj teski, noci duge… gledajuci je sa strane necete shvatiti da boli, niti cete znati zasto.

Nikada vam nece reci ni reci o sebi, jer, se I sama trudi da zaboravi… da zaspe I da se probudi kao da se tek rodila. Koliko bi samo stvari drugacije uradila, koliko bi vise puta tada izgovorila da voli, koliko bi pazila.. to samo ona zna… ne govori o sebi jer se toga najvise plasi, ne zeli da voli jer moze izgubiti, ne zeli da razmislja- jer ce se setiti.. zeli da prozivi tiho I nestane a da niko ne zna koliko je njeno srce, a tek ljubav, daleka i duboka, da ni sama ne zeli da sazna koliko je dete,srce,radosti u njemu prerano ubijeno, a ove tragove zeli samo da zauvek izbrise..

U gvozdenoj krletci,zarobljena k'o ptica
placem svoje pesme,stenjem svoje dane
moja krv Vam do kolena.... al'Vi meni niste
ruke gresne do laktova....moja krila cista
duse trule do korena....meni i zuc blista.

Dok se mucim,kidam,borim
maske tanke i providne pucaju Vam s'lica
ova scena k'o vrteska ne moze da stane
uvijate se ,koprcate k'o u tegli gliste
istorija se ponavlja...gledas li me Hriste
pomozi ,da k'o zastava se opet zavijorim
da odlepim tockove s' te krvave piste.

Padala sam propadala,al'propasti necu
skoro sve izgubila ...i jos uvek imam
tonula sam potonula...a dno mi jos daleko
k'o dreser pred zverima kad na njega krecu
dizem zastor,pravim scenu i ujede primam
znam....jednom ce se u publici pojaviti neko
ko ce mi uz cvet i aplauz - pozeleti srecu.

Imam snage ,tako pise - cak i kad to necu
na plecima nosim ranac sa vec tri zivota
ne moze mi niko nista, jaca sam od svega
u zubima nosim baklju ...kao Slavsku svecu
da osvetim kosture svih proslih strahota
kroz srz da se provucem sve do Svetog brega
i tu....pod krovom cardaka...da sagradim srecu.

Ni na nebu , ni na zemlji....zivecu jos dugo
na zivotu k'o na Krstu razapeta biti
na komade iskidana ...a jos uvek ista
iscupace moje srce...ja stvoricu drugo
slomljenim krilima zagrliti sinove - k'o ptice u gnezdu
bicu more , reka , izvor sa koga ce piti
dok su budni gledace me visoko..ko zvezdu
kada zaspu..........na svom grobu,stajacu k'o bista.

Ne pitas me kuda idem,
ni kada se vracam,
ni ocemu (ne) razmisljam.

A ipak....
...pratis otkucaje moga srca...

Ne diras mi u moj svet,
iako si deo njega...

I...posle svega...

Mi nismo mi...
Mi smo Ti i Ja...

Stvorila te tiha patnja,

bunt nedobijenih ratova,

rvolucija u mojoj dusi,

koja je mrzela ovaj svet-

sve...



...preglasno kucanje satova...

...preglasnu pesmu svatova...

...mir u svetu...

...nemir u meni...



Lako je bezati od ljudi...

Gde covek da se od sebe sakrije,

da samom sebi ne sudi,

ili presudi...



Ma, mogu me lomiti vecno-

ali mi ne mogu dirati iluzije...



Divno je imati,

divno je zeleti svoje nestio,

skrivati u sebi vesto

jednu drugu stvarnost,

svoje parce svemira,

u koje niko ne dira,

divno je pobeci od nemira...



Volim te, iluzijo!

Anestezijo!

Ublazavas bol surove istine,

tebe mogu drzati za ruku,

tebi mogu napisati poruku,

koju niko citati nece!

Iluzijo srece!



Popuni praznine,

rupe u secanju...

Rasplamsaj vatru!

Smiri patnju!

Ne odlazi nikad...



Budi uvek moja iluzija!



Jer...

...nikad ne bi mogao da postojis

na tako divan nacin,

kao sto ne postojis....