NaKrilimaVetra

Hocu da osetim taj sjaj koje su imale samo njegove oci,

te drhtaje , i ruke koje su nekada tako nezno milovale i vodile u greh...

DODJITE ANDJELI PAKLA, UZMITE MI SVE STO SAM NEKADA IMALA, SNOVE, ZELJE NADE...

PUSTITE ME DA VAS MOLIM, PROKLINJEM PLACEM..

BOLE SUZE, BOLE RECI IZGOVORENE U NEPOVRAT I BOLI PRAZNINA...

OSTALA SAM BEZ ICEGA....

posuh ti staze ostrim trnjem,

prosao si ne trepnuvsi..

posuh ti staze mirisnim cvecem,

prosao si ne trepnuvsi...

unistih sve sto je tebi sveto,

srce ti je bilo ravnodusno...

sagradih kule i gradove za tebe,

pogled ti je spokojno pocivao na mom ramenu.

bezah od tebe,

pratio si me kao sena...

gurah te od sebe,

nikada nisi otisao...

spavah u tvom zagrljaju, nista ti ne pruzih - sve ti dadoh, bilo ti je sve jedno...

Neke izjelicke suze skotrljale su se niz moje lice, nisa bila svesna nicega oko sebe.. sem te beskrajne praznine u grudima.

Znas li koliko boli kada izggubis deo sebe, kada vise ne prepoznajes svoj odraz u ogledalu?

Plasila sam se svakog novog dana, i onoga sto on donosi.. cekala sam da makar vetar donese tvoj glas..

Korcam bilo gde, svet je i onako veliki i ne moze se oako preci..

Vreme je i onako odletelo sa selicama i ostavilo me samo u gradu.

A ja.. ostala sam kao ptica slomljenih krila koja nije mogla da odleti sa svojim jatom.

Kao covek kome su iscupali grkaljan i sada ga teraju da peva.

Putem beznadja vode me misli..

Osudjena sam za ubistvo svih prijatelja, a kako da dokazem da sam nevina, kad me je i moje srce izdalo...??!

Sedim ovde i brojim dane.. gledam kako mi sreca umire a iz ociju gubi se sjaj, ni ptice mi vise ne pevaju, samo jato crnihg vrana svilo je gnezdo u mojim ocima.samo krik ranjene srne je u mom grlu

posle toliko vremena odlucih da kuckam ponovo...

pozdravljam se koji su me zapamtili naravno i koji su me zaboravili i one koji me nikada nisu ni citali :)

aj sad.. pa srecno mi bilo ..:)

NEMA ME VISEEEEEE

POzZZ drugari kiSS

Obecavam, ovo su poslednji stihovi
u ovoj sarenoj noci...

Mislim na tebe. I zelim da ti zahvalim.
Za osmeh
Za sjaj
Za dan
Za noc
Za svitanja
Za sumrake
Za mastanja
I nadanja
Za sve...

Znam, odista znam da je ludost..
Znam i kojim drugim imenima
svoju ludost da nazovem,
ali, bas ne znam kojim imenima
da nazovem mirisljava nadanja,
iskricave osmehe,
ispucale usne...?
I kazem ti...,
uz sapat i osmeh,
da TREBAS da me sacuvas.
U mislima.
U ocima.
U uzdasima.
U recima.
Bilo gde.
Tek..., da jos nekoliko puta,
zaspim i rodim se.

Jesu, ovo su odista poslednji stihovi
u ovoj presarenoj noci...
Za tebe...
O tebi...

Izgubila sam papir
na kom su bile ispisane
dnevne obaveze lutanja..
Hoću da usporim.
Nikog ne interesuje
zašto i kuda
putujem..
Važno je da nisam tu.
Već su navikli da me nema.
A tako bih im se rado vratila..
Da li će me prihvatiti?
Već osećam da puca
vezivno tkivo svih mojih priča..
Uvek Ja, Ja i Ja.
I pukotine na sve strane
zjape prazne i plitke..
Opet, ne prestajem da pričam.
Isto.
Pomislim, možda će me
ovaj put razumeti?
Ništa.
Pauza.
Pakujem izazov u
svoj iscepani grudni koš.
Ako ništa drugo,
razumem ja njih.
Bar mislim da je tako..

Ne, nismo se mi sreli
u zivotu proslom,
sigurna sam...
Zar mislis
da bih ja dopustila
da mi nesto
tako trivijalno
kao sto je smrt,
izbrise secanje na tebe...
Nasla bih nacina
da te sacuvam,
preko granice
prenesem... Nekako...
Sakrila bih tvoj lik
u poslednji osmeh svoj,
zamenila bih
poslednju rec molitve
imenom tvojim...
Vezala bih te
za svoju dusu
kao sto bi mornari,
u nevreme,
za jarbol broda svog
sebe vezivali...
Ma, nismo se
u proslom zivotu sreli,
znam to...
Jer da smo se sreli
ja bih te ljubila...
Morala bih, znam,
odolela ti ne bih,
kao sto ti odolela nisam...
Ali, da sam te
tada ljubila,
do sada bih
sigurno umrla
od neke nepoznate
cudne bolesti
prouzrokovane
prekomernom ceznjom
za usnama tvojim...
A evo, ziva sam...
Mada, za umiranje
nikad kasno nije...
Ne, nisamo se sreli pre...
Pa, valjda nismo...
Jer da jesmo,
ja te ne bih pustila
da sada od mene odes, zar ne?
Nikada te pustila ne bih...
Samo da sam u ocima tvojim
videla da me prepoznajes...
Pa, valjda bi se i ti mene secao...
Reci mi, jesam li te srela pre?
Ne, ipak nisam...
Sad sam te srela...

Isprekidanim dahom,
na staklu,
tvoje ime ispisujem...
Od topline nastajes,
u studeni nestajes
i vise te nema...
Verovatno si se vec umorio
od beskrajnih putovanja
kroz misli moje
Pa si se skrila tamo
gde se sklopljenih ociju dise...
Prstima po staklu saram,
ostavljm otiske svoje,
sa namerom,
nek se zna,
nek svi znaju,
da mi nocas nedosajes,
nek svi znaju
i nek niko ne zna...
da mi nedostajes
vise od poslednje molitve
nesrecnog coveka,
vise od decijeg pogleda
na prvo zimsko jutro
vise nego sto bi tvoja slutnja
otkriti mogla
a moja ceznja i pomisliti smela...
Rukom staklo brisem,
odlazim da oci sklopim,
da te sretnem,
da te grlim...

Ako ste se svi vi,
koji revnosno pratite
znakove ka boljoj buducnosti,
medjusobno slozili,
da je vreme
da se dalje krene,
onda krenite...
Mene ostavite ovde,
kraj puta,
u novom pokusaju
da u zaborav srusim,
jos jedan most,
i jos jednu obalu i reku...
Nastavite vi bez mene,
tamo gde ste krenuli,
jer nema svrhe
da me vise cekate...
Zato sto i ako uspem da zaboravim,
sve mostove,
na kojima smo bili,
i sve reke,
kraj kojih samo na klupama sedeli,
i sve ulice,
po kojima smo setali,
i sva svetla zgrada,
koje smo nocu gledali,
pa, cak i ako uspem
da zaboravom prekrijem
sve sto me na ovoj zemlji
podseca na njega,
ostace mi ipak nebo
uvek sa njim zajednicko...
Evo, ja cu i nocas izvesti
svoja najlepsa secanja
pred streljacki vod...
Hraboro, bez poveza za oci...
A sutra cu tek znati
jesam li prezivela...
Zato vi ipak idite bez mene...
Ko zna kada ce to sutra doci...

.. već je jutro...
još uvek je mrak..
sama sa sobom
izmišljam život...
kako preživeti
kada znam da te nemam...?

.. vezah pertlama san..
ako i dalje budem isto sanjala,
bojim se da će me usne boleti..
a ne znam način da zaustavim misao..
osim da je zavežem za samoću..

.. drhte mi ruke pod pokrivačem..
jeza se uvukla kao ruža puzavica
i trnjem mi urezala stopala...
ako zaspim, stopiću se sa posteljom...
nestaću, kao da me nikad nije ni bilo...

Kome umiru kceri bremenite ?
Pricaj mi o tome bedo pripovedacka.
Koje si ruho navukla pre ponoci ?
Koji si lazni kamen pod jezik stavila ?

Osedlao sam nebo leka da trazim.
Sav sam blistav od zezenog zlata
ispod pohabane kabanice.
Sto kaludjera sam platio da se mole,
za miris bozura, za besmrtnu amajliju.
Jezdim kroz grbavu maglu svemirsku.
Groznom pesmom u krug mi celo opojali
planine,praznine, bezzubi vilenjaci lazovi.

I... Jezivi ironicni osmeh na kraju putesestvija,
u tvom slepilu,
na grobu tvog surovog cutanja.

Razvezi ! nikad ne razvezala
ljubavi moja.

Izbrisite mi ime i prezime
precutite crkvu u kojoj krstena bese
rukom coveka, o Boze !
Precrtajte drzavljanstvo
i sve sto me
za nekog ili nesto veze.

Izbrisite mi dane, godine,
izbrisite mi vek.
Pustite me da lutam kao ovca
Bicu srecana da me zakolje vuk
a... Ne covek.

Pustite me do beskraja
nepregledna polja da mi budu pasa.
Drago mi je da sam ovcica ali...
Bozija - Ne vasa.

Ne osecam da me gaze,
Sutiranjem i bacanjem
Ja prelazim duge staze,
vidim sve...
Ja poznajem svet...

Zato sam odlucila
Da ne osecam...
Da ne obecam…
I nista me ne pogadja…
I nicega se ne secam…

Ne mogu da me povrede
Ruke koje me u vis bacaju,
Ne mogu da me pogode
Ocajnicki krici,
Ne mogu da me uvrede
Zli jezici…

Ja sam imuna na sve,
ja poznajem svet...

Nicija nisam: ni tvoja, ni njegova, ni njena...
Ne mogu da se vezem...
Ne moram da se odvezem...
Divno je biti kamen!!!

Skupila mi se dusa
u naprstak da stane
nigde pukotine da iscuri.
Samuje bez svetlosti u mraku
sanja snove bezbojne i izgubljene
u praznini nevidljivih horizonata.
Oci molite suze da ucute...
Samo jedna kap moze dusu da potopi...

Koliko je veceras grad mirisao na tebe. Veceras je noc pala samo zbog tvojih prstiju. Kako sam ih osetila... Kako bi se svet poceo okretati u suprotnom smeru... Da si tu... Kako zelim da cujem tvoj dah, tvoj uzdah... Da si tu... I da te pomirisem, da osetim da postojis... U ovoj noci koja je samo tvoja... Opet lezem sama u krevet... Da si tu... Bio bi i osmeh na licu... Da si tu... Da si samo tu... Ali sta ja znam, ja sam samo popila... I predala srca bez borbe.... Lepo spavaj andjele...

Nista ne govori,
samo od tisane budi tisa,
ne uzdisi,
jer uzdah ne cujes,
tuguj u sebi kao uvek
da te tuga ne vidi,
skrij se od sebe
i samo tvoje samoce,
suze u sebe lijes
ne bi li sprala
sa sebe teret ogromni,
dimom cigareta u sobi
ucini sebe nevidljivom,
ni pokret ne nacini
da ne pokvaris
ceremoniju svoje patnje,
misli ne mozes skriti,
dok osecas da ne postojis
tvoje misli cu kao reci
slusati…

Sad je kasno da kažeš mi
Što si davno trebao reći
Nije da neću, to želim svim srcem,
Al ja ne mogu da verujem u tvoje reči.

Šta znaš ti o kišnim noćima
Bez sna, o ponorima bez dna
O bolu i suzama šta ti znaš?
Ma, ne znaš ti ništa o samoći.

Reci gde si bio kad je plakalo srce
Gde si bio kad su zime bile
Kad su lile kiše, što me tada za ruku ne uze?
Kad od suza mokre obraze nije imao ko da briše

Ne mogu ja tebi o ljubavi da pričam
O nečemu tako nevinom i čistom
Ne vredi da ti sada objašnjavam
Ne vredi, ne mislimo o istom.

Sad je kasno da kažeš mi
Što si davno trebao reći
Nije da neću, to želim svim srcem,
Al ja ne mogu da verujem u tvoje reči.

Ne, nije znao
Ili se samo pretvarao da ne zna
Da moj svet bez njega
Je nepotpun mozaik
Sa kockicama koje se ne poklapaju.

Ne, nije znao
Ili nije želeo da zna
Da tužna sam kad nije tu
Da za njega je svaki moj stih,
I svaki moj uzdah, i strah.

Ne, nije znao
A mogao je da nasluti to
Da njegov osmjeh dovoljan je bio
Da otera i najtužnije misli


Ne, nije znao
Ali mogao je da oseti to
Da htela sam da dam
Sve što može običan smrtnik
I da se pokorim srcu svom.

Ne, nije znao
A znali su svi
Da njegove rieči mi nanose bol
Da htela sam sa njim što ni sa kim nisam
Da sam samo u njegovom srcu htela dom.

Besumni sum koraka
bolni odjek bez odjeka,
cujem, a ne cujem polako nacujem,
da je bol prerastao sve, bas sve
granice zdravog razuma,
lagano silazim sa uma...
I svaki tvoj korak sada ponovo pratim,
pokusavam da shvatim da ne mogu da te vratim,
stare staze, nove nade,pune prasine i stakla,
i to sve da bi me tvoja ruka ponovo dotakla!!!
Da li je to ljubav ili samo bol?
Samo tracak nade da ce biti kao nekada...
Mada sve je prestalo i u mahu nestalo,
srce sto te voli jedino je ostalo...