NaKrilimaVetra

Neko mi je ukrao misli,uzeo oci...i reci su mi uzeli.

Rasprsena sam i svuda nalazim svoje tragove.

Nikada me nije bilo vise u vetru,u prasini kao sada.

U kisi i blatu.

Nekada sam bila uoblicena veselim mislima,presvucena recima.

Zatvorili su mi usta,jer su moje reci bile isuvise glasne za mali prostor u kom sam se nalazila.

Onda su poceli da mi kradu misli,da me lome i pretvaraju u prasinu.

Bilo ih je sve manje i manje.

Najpre su mi uzeli one velike misli,o slobodi, onda su mi uzeli prostor,ucili kako je malo-veliko i ubrzo sam morala da prihvatim taj mali deo koji mi nude i vise nisam videla siroko. Onda su mi uzeli oci,jer sam kroz zavese gledala krisom u sunce i divila se svoj njegovoj lepoti.

Tada sam bila potpuno svesna sunca i ono je izgledalo,po prvi put, nemoguce veliko.

Osecala sam da imam sebe na pretek.

Vise nisam mogla da pronadjem zelju koja bi mi oduzela svusnagu.

Na kraju sam se rasprsila i postala tacka u prostoru.

Slobodna i rasprsena u svetu u kom vaze neke druge velicine.

Lutam i trazim smisao tamo gde je kraj svake sustine.